О Бадњем дану и уочи најрадоснијег празника, православног Божића ове 2021. године морамо бити свесни да смо суочени и са многим искушењима у којима је наша вера и целокупно наше биће стављено пред изборе. Чини се да је највеће искушење које је стављено пред нас и које се појављује у различитим облицима, избор да заборавимо или да наставимо да се сећамо. Искушење заборава нам се нуди на свим нивоима, како индивидуалним, тако и друштвеним, као лакше и удобнији избор. Као решење за многе наше проблеме и начин за остварење неке, најчешће лажне, користи. Са друге стране, сећање често представља тежи пут али пут који остварује гранитну везу са нашом прошлошћу, са нашим идентитетом који је нападнут са свих страна, са нашим језиком и са нашом традицијом. Управо је сећање представљало избор свих великих мученика из наше хришћанске прошлости. Они су пред собом имали да изаберу између две стазе – оне лакше, наизглед посуте ружиним латицама и наставка сигурног али потпуно небитног и суштински погрешног живљења, и оне теже, наизглед страшне али суштински исправне која их је одвела у вечност и ка Господу. Браћо и сестре, сећајмо се. Напорно и снажно се сећајмо. Сећајмо се нашег традиционалног начина живота, наше Православне вере и цркве, нашег језика и ћириличног писма, наше породице, нашег традиционалног облика државе и друштвених образаца који нису увезени из иностранства – срећом имамо их на претек. И коначно, сећајмо се нашег златног Косова и Метохије не само као саставног дела наше државе, већ као корена стабла нашег народа и наше државности. Сећајмо се Косова и Метохије кроз две слике. Једна слика је завет, тај врео летњи дан 1389, када је Лазар Великомученик са својим витезовима изабрао смрт и вечни живот са десне стране Господа уместо овоземаљског живота али смрти за вечност. Друга слика су садашњи Високи Дечани, Грачаница, Богородица Љевишка, Пећка Патријаршија, Бањска, данашњи царски Призрен, Звечан, Велика Хоча, Лепосавић, Митровица, данашњи Срби са Косова и Метохије, људи којима пред очима страних миротвораца, иноверни пале куће, краду земљу и летину, пуцају на њих, туку их, забрањују им језик и културу. Када те две слике ставимо једну преко друге, када их преклопимо, наша срца ће се преселити и остати на Косову и Метохији а будућност Србије ће бити обезбеђена јер ћемо се тамо вратити као држава. Као појединци, именом и презименом… И као народ…

Уочи овог Божића, браћо и сестре, будимо кроткији. Заборависмо поштовање. А оно је предуслов за сарадњу и за заједништво. За само постојање народа и државе. Гледајмо особе поред нас као браћу а не као конкуренте или непријатеље као што нам намеће сурови облик државе и друштва који нам долази из иностранства. Пробајмо бар мало да се вратимо оном домаћинском облику наше државе и друштва. У коме око себе имамо браћу и сестре, родитеље и децу а не такмаце. Биће нам лепше, мир ће опет постати везиво друштва, народа и државе.

Браћо и сестре, МИР БОЖИЈИ – ХРИСТОС СЕ РОДИ!

Христос посреди нас

Владимир