Браћо и сестре,

О највећем празнику ове 2022, о празнику победе живота над смрћу, дозволите ми да са Вама поделим неколико мисли о ономе што опажам као важно за све нас.

Пре свега, несумњиво је тешко опазити оно што је заиста битно у лавини бурних и драматичних слика које су пред нама, од непрестаних удружених напада атлантистичког света и терористичких власти у Приштини на преостале Србе у нашој јужној покрајини, преко насртаја на српски културни идентитет, језик, писмо, породицу и патријархалне темеље нашег народа, све до драматичних слика које нам долазе из ратом захваћене Украјине. Оно што ми се чини као подлога свега наведеног, или је можда срећнији термин као својеврсни принцип који као мрачна сенка испуњава наведено, је агресивни удар на наше биће. На сам наш идентитет. Овај агресивни удар којем смо изложени од 1999. до данас, као да доживљава својеврсну кулминацију у време рата у Украјини. Атлантистички свет жели да нам одреди ко нам је пријатељ а ко је наш непријатељ. Атлантистички свет хистерично жели да нас преуми и увери нас да нам је савезник, иако им је циљ око кога се веома агилно труде да нам ампутирају Косово и Метохију, а да су државе и народи који чувају наше националне интересе у Уједињеним Нацијама и шире, у ствари наши непријатељи. Атлантистички свет жели да се одрекнемо наших пријатеља и историјских савезника и самом том околношћу да сами себе осудимо на смрт. Они, о овом дану обележавања победе живота над смрћу, желе да се ставимо на страну смрти. Они нам желе супротност Васкрсу. Они нам желе полагано мрцварење до наше смрти. До наше смрти без Косова и Метохије, до усамљене смрти без пријатеља са којима пажљиво одгајамо пријатељство деценијама и столећима и без свега онога што смо били и што јесмо. И у томе рачунају на савезника – на наш страх. На страх пред њиховом подигнутом палицом којом прете да ће се обрушити на нас.

Имајући у мислима наведено, испричао бих Вам причу, браћо и сестре. Ову кратку причу сам чуо од мојих предака, она је вероватно настала у време пре Првог српског устанка а протагониста је један од хероја који су са мојим славним претком Карађорђем повели Србе ка слободи и држави. Призор који је видео у причи инспирисао га је да се не плаши. Оно што је видео инспирисало га је да по цену живота остане оно што јесте. Оно што је видео удахнуло му је дух косовских јунака са Газиместана.

Пре много времена, ловац је чуо чудан шум у шуми. Обазриво је тражио одакле долази, застајкујући да ослушне болно режање и рику и звук кидања грана и грмља. Потом се све утишало. Ловац је из знатижеље наставио да трага док није угледао призор пустошења и смрти.
Вук и јазавац су лежали мртви. Поред њих, лежала су још два мртва вука који су од рана у пределу врата искрварили до смрти. Свуда око њих, земља, дрвеће и трава одавали су знаке велике борбе, борбе до смрти. Међутим, оно што је одушевило ловца, била су два мртва борца. Јазавац је вилицом и даље стезао њушку вука, тако да су остали заувек спојени. Иако је вук раскомадао јазавца, ловац је могао да претпостави да мања животиња није хтела да попусти. Тако је јазавац вуку ископао очи и нанео му тешке ране на глави од којих је вук искрварио на смрт.
Ловац је отишао задивљен храброшћу јазавца и зарекао се да ће се угледати на њега. Јазавац, иако мањи и сам, до самог краја је остао веран ономе што је и био.

Христос васкрсе браћо и сестре!

Бог живи!

Владимир

Јуче, на Лазареву суботу 2022, у Лазаревцу је одржано полагање венца, посвећивање улице и трибина поводом погибије на Кошарама 1999. борца из тог града Саше Иванковића. Шeф кабинета ЊКВ Принца Владимира, Дејан Дамњановић се обратио на трибини испред кабинета и Принца Владимира. Говорници су, поред бораца – хероја са Кошара, били генерал Драган Живановић, командант здружене одбране Кошара и пуковник Душко Шљиванчанин, командант 53. граничног батаљона на Кошарама.
Овом приликом су додељене и плакете за исказану храброст Сувереног војног витешког реда змаја неким од бораца са Кошара.
Битка и даље траје а ми ћемо се вратити на положај!

Данас смо обележили датум почетка рата наше земље против НАТО доделом плакета Сувереног војног витешког реда змаја и полагањем венца на Стражевици. Плакета је ове године уручена постхумно Алберту Андиеву, руском добровољцу, учеснику рата на КиМ, хероју који је неизмерно задужио Србе и Србију. Плакету је у његово име примила његова удовица и наша сестра, Ивана Андиев. Поред хероја Андиева, плакета је (у одсуству због рата) уручена професору Александру Дугину, сигурно највећем уму данашњице који је такође неизмерно задужио наш народ. Плакете су добили и господа Рајко Петровић и Никола Павловић за њихове заслуге у борби за српски логос и традицију.
Након доделе плакета, отишли смо на Стражевицу где смо положили венац поводом сећања и памћења херојског отпора НАТО-у. У име свих нас, венац је положила Ивана Андиев.

Драга браћо и сестре,

О најрадоснијем хришћанском празнику ове 2022. године, хтео бих са Вама да поделим неколико мисли.

Протекли период је несумњиво био тежак због светске пандемије и низа последица које је она покренула олео бих да Вас све ово није сувише омело у Вашим животима и пословима које обављате. Моја искрена жеља је да вас Господ сачува и да вам свима да снагу да издржите овај тежак период

Појава на коју не можемо да се не осврнемо у ово време је силовит насртај на нашу државу и наш народ у целом његовом етничком простору. Две линије овог напада који је организован и усмерен из иностранства су највидљивије у овом тренутку – прва је усмерена против суверенитета Србије у нашој јужној покрајини, Косову и Метохији. Друга је усмерена против Републике Српске. Ове непријатељске операције се ослањају како на народе и државе из нашег непосредног окружења, тако и на појединце и групе који се налазе у нашој земљи а раде против ње. Део међународне заједнице који је архитекта и мецена ових операција против Срба и Србије се у великој мери ослања и на медије који унутар наше државе шире њихове поруке усмерене против нашег националног бића и наших националних и државних интереса. Управо у овој тачки долазимо до најважнијег детаља у вези са овом темом а то је начин насртаја на наш народ и државу. Ова техника почива, метафорично, на борби за наметање садржаја нашој јавности. У ком смеру ће наша пажња бити усмерена… Ко ће успети да нашем народу наметне неку тему као најважнију… Архитекте напада на Србију увек и у сваком случају настоје да наметну садржај унутрашњег сукоба Србима уместо насртаја на нас који нам долази споља и из самог окружења. Србе је потребно усмерити једне против других како би постали лака мета, били неутралисани и неспособни за суочавање са нападом споља који је најчешће геополитичког карактера. У том смислу се кроз одређене медије, групе, организације нашој јавности као најважнија тема сервира борба унутар Србије: борба странке против странке, идеологије против идеологије, политичке идеје против друге политичке идеје, власти против опозиције, појединца против појединца, пола против пола, и много других. У току је борба за слике. За наметање слика нашој јавности. У том смислу морамо бити мудри и срца испуњених Светим духом како бисмо разумели да уколико опазимо нешто што бисмо замерили нашем брату или сестри, да је боље то прећутати и покушати уместо тога да опазимо нешто добро. Макар и оно најмање што је добро у њему. У тој тачки почиње наше управљање сликама. У тој тачки ми постајемо архитекте у изградњи призора који је пред нама. И знајмо да се лучоноша у време у коме живимо налази споља и са безбедног растојања стимулише сукоб међу Србима док им се отимају Косово и Метохија, Република Српска, а све након протеривања више од пола милиона наше сабраће са њихових огњишта у целом региону.

Будимо мудри.

Будимо смирени

Будимо благи једни према другима.

Мир Божји Христос се роди.

Владимир.