О Бадњем дану и уочи најрадоснијег празника, православног Божића ове 2021. године морамо бити свесни да смо суочени и са многим искушењима у којима је наша вера и целокупно наше биће стављено пред изборе. Чини се да је највеће искушење које је стављено пред нас и које се појављује у различитим облицима, избор да заборавимо или да наставимо да се сећамо. Искушење заборава нам се нуди на свим нивоима, како индивидуалним, тако и друштвеним, као лакше и удобнији избор. Као решење за многе наше проблеме и начин за остварење неке, најчешће лажне, користи. Са друге стране, сећање често представља тежи пут али пут који остварује гранитну везу са нашом прошлошћу, са нашим идентитетом који је нападнут са свих страна, са нашим језиком и са нашом традицијом. Управо је сећање представљало избор свих великих мученика из наше хришћанске прошлости. Они су пред собом имали да изаберу између две стазе – оне лакше, наизглед посуте ружиним латицама и наставка сигурног али потпуно небитног и суштински погрешног живљења, и оне теже, наизглед страшне али суштински исправне која их је одвела у вечност и ка Господу. Браћо и сестре, сећајмо се. Напорно и снажно се сећајмо. Сећајмо се нашег традиционалног начина живота, наше Православне вере и цркве, нашег језика и ћириличног писма, наше породице, нашег традиционалног облика државе и друштвених образаца који нису увезени из иностранства – срећом имамо их на претек. И коначно, сећајмо се нашег златног Косова и Метохије не само као саставног дела наше државе, већ као корена стабла нашег народа и наше државности. Сећајмо се Косова и Метохије кроз две слике. Једна слика је завет, тај врео летњи дан 1389, када је Лазар Великомученик са својим витезовима изабрао смрт и вечни живот са десне стране Господа уместо овоземаљског живота али смрти за вечност. Друга слика су садашњи Високи Дечани, Грачаница, Богородица Љевишка, Пећка Патријаршија, Бањска, данашњи царски Призрен, Звечан, Велика Хоча, Лепосавић, Митровица, данашњи Срби са Косова и Метохије, људи којима пред очима страних миротвораца, иноверни пале куће, краду земљу и летину, пуцају на њих, туку их, забрањују им језик и културу. Када те две слике ставимо једну преко друге, када их преклопимо, наша срца ће се преселити и остати на Косову и Метохији а будућност Србије ће бити обезбеђена јер ћемо се тамо вратити као држава. Као појединци, именом и презименом… И као народ…

Уочи овог Божића, браћо и сестре, будимо кроткији. Заборависмо поштовање. А оно је предуслов за сарадњу и за заједништво. За само постојање народа и државе. Гледајмо особе поред нас као браћу а не као конкуренте или непријатеље као што нам намеће сурови облик државе и друштва који нам долази из иностранства. Пробајмо бар мало да се вратимо оном домаћинском облику наше државе и друштва. У коме око себе имамо браћу и сестре, родитеље и децу а не такмаце. Биће нам лепше, мир ће опет постати везиво друштва, народа и државе.

Браћо и сестре, МИР БОЖИЈИ – ХРИСТОС СЕ РОДИ!

Христос посреди нас

Владимир

Делагација кабинета ЊКВ Принца Владимира Карађорђевића је уручила протестну ноту амбасади Републике Турске у Београду у вези са срамним претварањем Храма Свете Софије у Цариграду у џамију.

Преносимо текст протестне ноте у наставку:

Поштована екселенцијо амбасадоре Билгич,

Молимо Вас да проследите ово писмо господину председнику Турске Реџепу Тајипу Ердогану. Ово писмо представља апел и протест целог православног света и целог српског народа у вези са претварањем Храма Свете Софије у Цариграду у џамију.

Молимо Вас да разумете да су се Град и Храм на истом месту налазили и од истог камена били изидани много пре него што је Ваш народ ступио на територију Византије. Сама ова околност Вашем народу и свим његовим вођама у аманет оставља одговорност. Један од стубова одговорности је брига о традицији и ономе што је било пре Вас. Вођа и народ којима мањка одговорност, ма колико били уверени да то одсуство одговорности стоји у интересу турског народа, у коначном исходу раде против свог народа. Они заоштравају конфликт са државама и народима другог идентитета, друге културе и друге вере. У контексту савременог либерализма који се у великој мери односи варварски према сопственом идентитету, вери и култури, Вама се може учинити да ће овакав фундаменталистички иступ проћи неопажено и по Вас безболно. Но то само сугерише да Ви нисте свесни контекста у коме живите. Наиме, либерализам је глобално на издисају. Он пролази, о чему нам говоре многи конкретни параметри који се односе на политику, на културу, на геополитиче тектонске промене. У таквом контексту у коме поново слободно почињу да цветају суверенизми и традиција, Ви претварате Храм Свете Софије у исламску богомољу и тиме сопствени народ уводите у конфликт према великом делу света. Да ли Вам је то заиста потребно? Да ли имате право на неодговорност према сопственој нацији, да сада ставимо на друго место шамар целом православном свету који сте упутили уверени у своју снагу, своју неприкосновеност услед недовољног разумевања процеса у свету?

Молимо Вас да разумете да сте Ви само сенка која један кратак тренутак има привилегију да борави на тлу Града. Молимо Вас да будете достојни Града и Храма Свете Софије којих сте само привремени чувар.

Молимо Вас да Храм Свете Софије вратите у претходни статус.

Христос посреди нас,

Дејан Дамњановић

шеф кабинета ЊКВ Принца Владимира

О овом Васкрсу 2020, суочавамо се са композицијом која се састоји од више компликованих и на махове тешких ситуација које је Господ ставио пред нас. Али, уколико се само мало помакнемо са тачке из које нам се све то чини тешко, схватићемо да су то искушења од којих, у коначном исходу као људи и као народ можемо имати користи. Искушења су избори који нас, уколико пођемо у правом смеру, кују и кале. Од којих постајемо чвршћи, смиренији, ближи Христосу.

Сигурно најважнији проблем у овој композицији је суверенитет Србије над нашом јужном покрајином – Косовом и Метохијом. Управо у проблему Косова и Метохије се најјасније види колико је интерпретација овог проблема као тобожњег тренутног интереса за Србију лажна и колико се заиста ради о искушењу. Косово и Метохија јесу искушење. Косово и Метохија јесу искључиво духовна раван постојања нашег народа а нимало реалполитичка. Косово и Метохију морамо из часа у час, из дана у дан, посматрати као духовну категорију и основу нашег идентитета. Није право питање у коликој мери је Србија без Косова и Метохије заиста Србија, већ колико смо сви ми без Косова и Метохије заиста остали Срби. Искушење значи да у избору који нам се нуди не постоје два пута, већ само један – ни по коју цену без Косова и Метохије. Завет нам је предат и ми га морамо одржати и испунити.

Други важан проблем је проблем имиграционе политике. Многе државе ЕУ које су из искључивог мотива среброљубља – надомештања недостатка радне снаге, прибегле увозу јефтине и високорепродуктивне радне снаге за Блиског истока и Африке, се тренутно налазе у катастрофалној ситуацији по том питању. Неолиберално среброљубље и његова идеолошка покрића – мултикултурализам, отворено друштво и сл, је довело до разорених друштава ЕУ која више немају никаву основу и тачку окупљања на основу које би могла уопште постојати. Та друштва одржава само инерција стандарда која ће још неко време наставити да постоји пре коначног колапса. Та друштва су увезла темпирану бомбу која полако али сигурно мења идентитете, традиције, културе, демографску слику. Цркве полако уступају место џамијама. Културицид…

Трећи проблем браћо и сестре је наметање небитних тема у етру од стране одређених политичких и економских елита. Некима одговара да очи народа буду усмерене на мање битне ствари како би горуће теме, од којих сам две већ дотакао, биле стављене под тепих. Путем медија се намеће једна, мање битна или апстрактна тема, како би се прескочило бављење уништењем породице, уништењем средње класе, хроничног сиромаштва радништва и уопште огромне популације у друштву, најсуровије неолибералне колонизације од стране страног финансијског и економског сектора које се лажно назива „страним инвестицијама“, погрешном имиграционом политиком која прати немачку ултралибералну агенду коју сама Немачка већ полако напушта, убиством култура и језика, Косовом и Метохијом које је постало обол за некакве преговоре и дневно политички интерес уместо да буде оно што је увек било – завет. И много тога другога што неолиберални циркус намеће свима нама, полако али сигурно нас вукући на дно.

Браћо и сестре, све ово је допуштење. Све ово је такође искушење. Окупљајмо се. Игноришимо небитно и изоштримо наше очи за оно битно. Ако тако будемо чинили, победа је већ остварена.

Браћо и сестре, желим Вам да овај Васкрс буде почетак остварења те победе.

Христос Васкрсе!

Бог живи!